Docsity
Log inSign up
Docsity
Prepare for your exams
Prepare for your exams

Study with the several resources on Docsity

Earn points to download
Earn points to download

Earn points by helping other students or get them with a premium plan

Guidelines and tips
Guidelines and tips
Sell on Docsity
Sell on Docsity
Log inSign up

Prepare for your exams

Study with the several resources on Docsity

Find documents

Prepare for your exams with the study notes shared by other students like you on Docsity

Search Store documents

The best documents sold by students who completed their studies

Search through all study resources
Docsity AINEW

Summarize your documents, ask them questions, convert them into quizzes and concept maps

Explore questions

Clear up your doubts by reading the answers to questions asked by your fellow students

Earn points to download

Earn points by helping other students or get them with a premium plan

Share documents
download point icon20 Points

For each uploaded document

Answer questions
download point icon5 Points

For each given answer (max 1 per day)

All the ways to get free points
Get points immediately

Choose a premium plan with all the points you need

Study Opportunities

Choose your next study program

Get in touch with the best universities in the world. Search through thousands of universities and official partners

Community

Ask the community

Ask the community for help and clear up your study doubts

University Rankings

Discover the best universities in your country according to Docsity users

Free resources

Our save-the-student-ebooks!

Download our free guides on studying techniques, anxiety management strategies, and thesis advice from Docsity tutors

From our blog

Exams and Study
Go to the blog

Настанак државе и права: Теорије, концепти и историјски контекст, Study notes of Law

Serbia's Technical CollegeLaw

uvod u pravo prestavlja osnovnu nauku prava koja nas upucuje u neke osnovne pojmove koje cemo na kasnijim studijima razlagati detaljno

Typology: Study notes

2020/2021

Uploaded on 07/26/2021

aleksandar-drljan
aleksandar-drljan 🇷🇸

5

(3)

5 documents

1 / 82

Toggle sidebar

This page cannot be seen from the preview

Don't miss anything!

bg1
УВОД У ПРАВО
СКРИПТА 2020.
Универзитет у Новом Саду
Аутори књиге: Гордана Вукадиновић
Драгутин Аврамовић
Приликом штампања, прво иштампати све непарне стране, затим наместити маргине
(layout > margins > custom margins > заменити стране, са леве пише пише 0,29“, а са десне 0,59“ )
НЕ ДИРАТИ ГОРЊЕ И ДОЊЕ МАРНИГЕ и онда штампати све парне стране.
Подешавања за штампање:
(Pages > копирати прво парне бројеве и иштампати, затим непарне)
1,3,5,7,9,11,13,15,17,19,21,23,25,27,29,31,33,35,37,39,41,43,45,47,49,51,53,55,57,59,61,63,65,67,69,71,7
3,75,77,79,81
2,4,6,8,10,12,14,16,18,20,22,24,26,28,30,32,34,36,38,40,42,44,46,48,50,52,54,56,58,60,62,64,66,68,70,72,
74,76,78,80
КАДА СЕ ИШТАМПАЈУ ПАРНИ БРОЈЕВИ, СЛОЖИТИ ПАПИРЕ, КАКО БИ БРОЈЕВИ ИШЛИ РЕДОМ!
ОНАЈ ШТО ЈЕ БИО СКОЗ ДОЛЕ, ТРЕБА ДА БУДЕ ПРВИ ЛИСТ!
ПРВО ПОКУШАТИ СА ПРВЕ ДВЕ, ТРИ СТРАНЕ, ПА ОНДА ШТАМПАТИ!
НЕ ЗНАМ ДА ЛИ ЋЕ ОВАКО ШТАМПАЊЕ СВИМА РАДИТИ!
pf3
pf4
pf5
pf8
pf9
pfa
pfd
pfe
pff
pf12
pf13
pf14
pf15
pf16
pf17
pf18
pf19
pf1a
pf1b
pf1c
pf1d
pf1e
pf1f
pf20
pf21
pf22
pf23
pf24
pf25
pf26
pf27
pf28
pf29
pf2a
pf2b
pf2c
pf2d
pf2e
pf2f
pf30
pf31
pf32
pf33
pf34
pf35
pf36
pf37
pf38
pf39
pf3a
pf3b
pf3c
pf3d
pf3e
pf3f
pf40
pf41
pf42
pf43
pf44
pf45
pf46
pf47
pf48
pf49
pf4a
pf4b
pf4c
pf4d
pf4e
pf4f
pf50
pf51
pf52

Partial preview of the text

Download Настанак државе и права: Теорије, концепти и историјски контекст and more Study notes Law in PDF only on Docsity!

УВОД У ПРАВО

СКРИПТА 2020.

Универзитет у Новом Саду

Аутори књиге: Гордана Вукадиновић

Драгутин Аврамовић

Приликом штампања, прво иштампати све непарне стране, затим наместити маргине

( layout > margins > custom margins > заменити стране, са леве пише пише 0,29“, а са десне 0,59“ )

НЕ ДИРАТИ ГОРЊЕ И ДОЊЕ МАРНИГЕ и онда штампати све парне стране.

Подешавања за штампање:

( Pages > копирати прво парне бројеве и иштампати, затим непарне)

КАДА СЕ ИШТАМПАЈУ ПАРНИ БРОЈЕВИ, СЛОЖИТИ ПАПИРЕ, КАКО БИ БРОЈЕВИ ИШЛИ РЕДОМ!

ОНАЈ ШТО ЈЕ БИО СКОЗ ДОЛЕ, ТРЕБА ДА БУДЕ ПРВИ ЛИСТ!

ПРВО ПОКУШАТИ СА ПРВЕ ДВЕ, ТРИ СТРАНЕ, ПА ОНДА ШТАМПАТИ!

НЕ ЗНАМ ДА ЛИ ЋЕ ОВАКО ШТАМПАЊЕ СВИМА РАДИТИ!

  1. Појам и предмет увода у право
  • Није могуће проучавати право независно од државе, будући да су ове две друштвене појаве органски и нераскидиво повезане. Држава ствара право, а право уређује и ограничава државу. Најопштија подела правних наука јесте на конкретне и опште.
  • Конкретне правне науке проучавају једну одређену државу и конкретно право. Деле се на историјскоправне и позитивноправне. Историјскоправне науке проучавају одређене државе и права које су некада постојали (српска средњовековна, вавилонска, атинска, римска…), док позитивноправне науке проучавају државе које постоје и права која у њима важе.
  • Опште правне науке проучавају државе и право уопште. За разлику од конкретних, дају нам уопштена, апстрактна знања о држави и праву. Одговарају на питања: Шта је држава? Шта је право? Шта је универзално, стално и непроменљиво у држави и праву. Такође, оне извлаче оно што је заједничко за све државе и сва права из конкретних правних наука.
  • Изузетно је тешко објашњавати основне правне појмове без државе и немогуће је проучавати државу без права која je уређују и дају јој карактер. Тако да, предмет увода у право представљају опште правне одлике и опште везе између државе и права. Опште правне одлике се изражавају општим појмовима, а опште везе општим законитостима. У развитку државе и права нема крутих законитости, ни извесности које се срећу у природним наукама, али то не значи да не постоје никаква општа правила и принципи, само су законитости мекше и више представљају одређене правилности и тенденције.
  • Увод у право, као општа правна наука се служи материјом коју проучавају конкретне правне науке, а за узврат увод у право, конкретним правним наукама пружа основна знања о држави и праву којим се оне служе, јер оне не могу приступити проучавању конкретне државе или конкретног права, без основних знања о држави и праву. Увод у право се показује као основна, општа и уводна правна наука.
  1. Метод увода у право
  • Метод је пут, средство или начин постизања циља. Свака правна наука има своје специфичне методе. Методи се у право могу поделити на сазнајне и техничке. Сазнајне методе могу бити опште и посебне. - Општи сазнајни методи изражавају општи поглед на свет. Тј. до сазнања се долази из најопштијих социолошких и филозофских учења о држави, праву и друштву.
  • Посебни сазнајни методи јесу:
  1. Правни метод , назива се и нормативни, логички, догматички и позитивноправни. Он је главни и почетни метод правних наука. Правним методом се сазнаје право, као целовит систем правних норми, где се логички сређује садржина правних норми, утврђују се логичке везе између различитих елемената права и утврђује се конкретно знање правних норми, како би људи могли да се понашају по праву.
  2. Социолошки метод је метод којим се право сазнаје као друштвена појава. Испитују се друштвени узроци који су довели до настанка државе и права, везе између њих и како они утичу на друштво.
  3. Психолошки метод јесте метод којим се право изучава као психичка појава. Током стварања и примене права одигравају се психички процеси оних који стварају и примењују право. То су питања: Како се понаша законодавац? Како размишља судија и чиме се руководи приликом изрицања пресуде? и слично…
  4. Аксиолошки метод служи за утврђивање вредности које држава и право треба да остваре (слобода, једнакост и правда). Овај метод се заснива на критичком погледу у односу на постојећу државу и право са становништва тога какви би они требали да буду.
  5. Политиколошки метод је метод којим се држава и право изучавају као политичке појаве. Не процењује се коју вредност треба да остваре, већ у којој мери су већ остварене и како се могу реализовати.
  6. Историјски метод је метод којим се држава и право истражују у времену, као историјске појаве. Служи да би се из историје нешто научило и разумело у садашњости. Да је историја је учитељица живота, важи нарочито када су у питању држава и право.
  7. Упоредни метод је метод којим се држава и право упоређују са другим државама и њиховим правима, са циљем откривања онога што им је заједничко, слично или различито. Сви ови посебни методи сазнања, представљају припрему за коришћење и примену техничких метода права, које се могу поделити на методе стварања права и методе примене права.
  1. Појам државе у антици
  • Држава је веома стара творевина, током старог века све државе започињу живот као „политички микроорганизми“ – градови-државе у Грчкој, патесије у Мећуречју, номе у Египту. Полис је представљао родовску, аграрану и ратничку заједницу, чија је главна карактеристика припадност, имала је робовласнички карактер и фактичку неједнакост људи.
  • Творац теорије Платон (427-347. г. п.н.е.) – његово дело Држава садржи његову теорију о настанку државе, где појединац јесте члан друштва и његов задатак је да служи заједници, односно држави. У његовој идеалној држави треба извршити поделу рада наспрам способности појединца и да се појединац не меша у туђе послове. Имамо три категорије: управљачи, војници, произвођачи. - Први сталеж чине управљачи. Они управљају државом, то су филозофи, одликује их мудрост. Они су најумнији и најспособнији, сматрао је да та група треба да влада незналицама - Други сталеж чине војници или чувари државе, одликује их храброст. Задатак им је да заштите државу и да пазе на поштовање закона. Сматрао је да не би требало да поседују сопствену имовину, већ да би требало да живе у војничким логорима (Спарта, критски полиси…)
  • Трећи сталеж чине произвођачи, одликује их послушност. Задатак им је да се старају о редовном одржавају полиса и издржавају прва два сталежа, која не могу имати приватну имовину
  • Творац теорије Аристотел (384-322. г.п.н.е.) – његово дело је Политика. Он је на основу искуства и проучавања реално постојећих држава, покушао да изгради своју теорију државе. Полази од претпоставке да је човек политичко биће и да је постизање потпуне среће могуће тек у заједници чији је основни облик породица, а најпотпунији облик држава. Он даје више предности држави над појединцем и породицом, јер рука одвојена од тела, биће слична каменој. Разликује се од Платона, јер се залаже за већу самосталност појединца, за приванту својину и одбрану породице. Оснивни циљеви државе код Аристотела јесу физичко и морално унапређивање појединаца који у њој живе и омогућавање доброг живота, као најбољу државу види облик политеја. Треба да буде средње величине, главни задатак треба да буде унутрашње усавршавање, а не спољашње проширивање моћи. Државни носилац јесте средња класа, јер једино она није подложна побунама. Дакле, врховни етички идеал је „златна средина“ (врлина је средина између две крајности).
  1. Средњовековни појам државе
  • У средњем веку, држава је била под утицајем хришћанства, које је тада било у експанзији.
  • Аурелије Августин или Свети Августин (354-430. г.н.е.) живео је у време налета варвара, када се рушило Западно римско царство. Његово познато дело је Држава божја. Често земаљску државу назива ђавољом, јер се рађа из насиља, крви и злочина, нпр. Ромулово убиство Рема. Уколико у држави не постоји истинска правда, она се своди на разбојничку банду. Да би човек доспео у божју државу, мора бити истински побожан, тј. да прихвати хришћанство. Његово разумевање државe је темељ хришћанског учења о потчињавању државе црквеном ауторитету.
  • Тома Аквински (1225-1274. год.) настојао је да прилагоди Аристотелове идеје хришћанској мисли. Полази од Аристотеловог схватања да је човек друштвено биће и да је нужно да људи живе у заједници, како би се међусобно помагали. Аквински покушава да помири разум и веру, а држава се и даље налази на нижем нивоу од цркве, јер има ограниченији циљ. Његово најпознатије дело Summa Theologiae, црква нема право да збацује владаре невернике, али има право да екскомуницира владаре вернике, чиме би се поданици ослободили обавезе верности према њима. Основа човека, државе и власти налази се у Богу. Сматра монархију најбољим, а тиранију најгорим обликом владавине.
  1. Појам државе у нововековној и савременој епохи
  • Нововековну епоху обележавају рационализам и процват природноправног учења, нарочито теорије уговора. Држава се сматра људским изумом, односно као резултат друштвеног уговора.
  • Томас Хобс (1588-1679. год.) је био сведок турбулентне енглеске историје, грађанских ратова и сукоба између династије Стјуарта и парламента. Један он најпознатијих представника школе природног права и теоретичара друштвеног уговора. Сматрао је да су људи из преддржавног уређена, где нема политичке организације или права, прешли помоћу друштвеног уговора у грађанско стање, у коме се подвргавају одређеном ауторитету и стварају државу. Његово најпознатије дело јесте Левијатан. Код њега је природно стање неподношљиво стање, јер у њему има стање рата против свих и у коме је човек човеку вук, где владају закони силе и право јачег. Појединци преносе своја права на суверена и онда немају право отпора, јер је суверен не кажњив, али у сваком случају то је мање зло, него у природном стању, без државе. Држава је свемоћна, смртни Бог, велики Левијатан (библијско чудовиште надљудских моћи) и због тога, људи којима је нагон самоодражавање, због страха од насилне смрти, помоћу друштвеног уговора оснују државу.
  • Џон Лок (1632-1704. год.) је био инспирисан промењеним историјским околностима, односно успехом Славне револуције и крајем краљеве самовоље. Његово најпознатије дело јесте Две расправе о влади, које је написано годину дана након револуције. За њега идеална држава јесте либерална држава, ограниченог права, а у првом делу расправе о влади критикује апсолутизам. Код њега је природно стање савршено стање, стање мира и једнакости. Да би заштитили свој живот људи склапају друштвени уговор којим прелазе у грађанско стање и образују политичку заједницу, односно државу, затим образују једно политичко тело које је овлашћено да доноси законе. Законодавна власт је највиша, али не и апсолутна, већ је ограничена природним правима појединца (слобода, живот и својина). Склапањем друштвеног уговора, појединци се не одричу својих права, већ их преносе на државну власт, а уколико дође до злоупотребе, имају право на отпор или револуцију.
  • Рудолф дон Јеринг (1818-1892. год.) је био један он најзначајнијих представника социолошких теорија државе. Његово најпознатије дело јесте Циљ у праву. Дефинише државу, као друштвену организацију принудне силе. Држава је друштво које принуђава, а да би могло да принуђава оно узима облик државе. Она јесте једини власник друштвене принудне силе. Њен најважнији циљ је правни циљ, односно уобличење и обезбеђење права. Организација државе укључује две ствари – установљење државне власти и постављање права.
  • Ханс Келзен (1881-1973. год.) је био истакнути представник правног позитивизма. Сматрао је да је држава искључиво правна појава, да представља заједницу створену правним поретком. Критикује социолошка виђења државе, јер је сматрао да не постоји социолошки појам државе, наглашавајући да је држава првенствено правна заједница, тј. идеја у којој појединци прилагођавају њихово понашање и да није нешто одвојено од правног поретка.
  • Радомир Лукић (1914-1999. год.) у раним радовима у младости оштро критикује Келзена, оптужујући га за ултранормативност, али ипак на крају ублажава своју критику.
  1. Становништво као елеменат државе
  • Становништво чине људи који живе или бораве на територији државе и који потпадају под њену власт. То значи да држава није само територијална, већ и персонална заједница. Становништво се може разврстати на неколико категорија: држављани, странци, апатриди, бипатриди и полипатриди.
  • Држаљанство се може стећи на неколико начина:
  1. Стицање држаљанства рођењем на територији неке државе
  2. Стицање држаљанства на основу порекла или према постојању крвне везе између родитеља и детета
  3. Натурализација-прирођење је стицање држаљанства посебним актом државне власти, на захтев заинтересованог лица, које мора испунити услове (дужина боравка, запослење, склапање брака…)
  4. Држаљанство се може стећи и анексијом, односно мирним или ратним припајањем територије неке друге државе
  • Држаљанство се може изгубити на неколико начина:
  1. Анексијом
  2. Одузимањем држаљанства, јер лице својим поступцима не показује оданост држави или не испуњава обавезе
  3. Денатурализацијом или опозивом држаљанства од стране државе. До ње долази када се установи да је натурализиван држављанин на незаконит или преваран начин натурализован или када се учлани у недозвољену организацију
  4. Одрицање држаљанства, ту одлуку доноси сам држављанин
  5. Отпуст из држаљанства, да би дошло до отпуста потребна је сагласност воља и држављанина и државне власти
  6. Због одсутности, само уколико је у дужем периоду и уколико постоји нека квалификована околност
  • Странци се сматрају ствановништвом, јер су подвргнути власти државе на чијој територији се налазе. Они могу бити протерани или изручени другој држави. Имају већину права, као и домаћини, али немају сва политичка права и ослобођени су неких обавеза, као што је служење војног рока. Велик број држава гарантује странцима право на азил (уточиште, склониште). Оно подразумева да држава пружа заштиту странцима који су прогоњени из своје државе због политичких разлога. Имамо становнике који имају посебан статус и заштиту, то су дипломатски представници који поседују дипломатски имунитет. На њима се примењује персонални принцип.
  • Апатриди су лица без држаљанства. Њихов правни положај одређен је међународним правима и правима државе чији су становници. Како не би били без икаквог документа, њима је после Првог светског рата уведена посебна путна исправа – Нансенов пасош
  • Бипатриди су лица која имају два држаљанства, а полипатриди су лица која имају више држаљанства. Њихов правни положај одређен је међународним правом и правима државе чија држаљанства имају.
  • Пребивалиште је место у коме се грађанин настанио са намером да ту живи, а боравиште је привремено место на ком грађанин борави.
  1. Државна власт и појам суверености
  • У најширем смислу, власт подразумева могућност заповедања, односно наметања воље једног субјекта другом. Државна власт има врховно право заповедања, јер располаже са монополом физичке принуде, што би значило да има моћ да силом (принуђавањем) или милом (убеђивањем) наведе људе да се понашају на одређен начин, чак и против њихове воље.
  • Државна власт има два основна темеља – сила и ауторитет. Свака власт која је ослоњена само на употребу силе не може опстати дуго. Спекторски истиче три одговора на питање: Одакле потиче ауторитет државне власти? Први је од Бога, други је да црпи ауторитет из саме себе и трећи да ауторитет стиче од нарога. Ауторитет је заправо главни творац легитимности државне власти.
  • Легитимитет државне власти подразумева уверење грађана на исправност власти, као и њихов добровољни пристанак на ту власт. Макс Вебер разликује три разлога због којих грађани оправдавају државну власт:
  1. Традиционални ауторитет – уверење у исправност
  2. Рационално-легални ауторитет – уверење у легалност правних правила
  3. Харизматски ауторитет – уверење у личне способности одређеног лица
  • Државна власт има и своја специфична обележја:
  1. Свеобухватност – регулише све односе у друштву
  2. Самосталност – самостална је и независна
  3. Недељивост – државна власт је јединствена
  4. Непрекидност – државна власт континуирано траје, иако се носиоци мењају
  • Сувереност је главно својство државне власти, а то би значило да је она: највиша, независна и правно неограничена. Када кажемо „највиша“ то подразумева да је она надређена у односу на остале власти на својој територији (нпр. црквена), тј. да није изведена из неке друге власти. Независност државне власти подразумева њену самосталност приликом доношења одлука у односу на друге државе, а када „правно неограничена“ то подразумева да нема никаквих правних ограничења, односно да може доноси правне акте које хоће, јер она ствара правни поредак. Правна неограниченост не укључује нужно и фактичку неограниченост (ограничавају је одређени међународни уговори – ЕУ, УН, НАТО…). Имамо и државе без суверености, као што је нпр. Србија када је била под турском влашћу 500 година, јер је тада политику државе водила Турска.
  1. Учења о суверености и одређивање њеног носиоца
  • У Риму се сматрало да је владар независан законима – princeps legibus.
  • Наиме, средњи век протиче у субоку између цркве и државе, јер је црква хтела да подведе владаре под њено туторство, као и код борби крупних феудалаца, једини начин да се то реши, био је концентрисање целокупне државне власти у руке апсолутног владара.
  • Жан Боден је први употребио термин и сматра се творцем теорије државне суверености. Израз сувереност потиче од старофранцуског „совраин“ (неко са вишим положајем). Он је у XVI веку компаратив заменио суперлативом, који обележава највишу власт. У његовом чувеном делу Шест књига о држави дефинисао је сувереност као апсолутну, сталну, највишу, независну, правно неограничену и недељиву власт, која припада држави. Носилац суверености је владар, а народна сувереност је реакција против апсолутистичке монархије, где је носилац суверености народ.
  • Жан Жак Русо (1712-1778. год.) је написао дело Друштвени уговор. Сматрао је да друштвени уговор закључују сви чланови једног друштва и да у заједницу уносе свако своју личност што твори општу вољу која њима управља. Веровао је да општа воља боље штити индивидуалне вредности, него било која појединачна воља, тако да се код њега се сувереност своди на вршење опште воље. Како је закон израз опште воље, произлази да је законодавна власт врховна суверена власт коју чини народ. Народ није само извор и номинални носилац, него је и стварни носилац суверености. Сматрао је да је сувереност недељива, непреносива и инсистира на непосредној демократији.
  • Државну сувереност држава схвата као посебни правни сувјект који има сопствену вољу, оваква воља је суверена и стоји изнад свих појединачних воља.
  • Правна сувереност, чији је представник Ханс Келзен, је могућност права да буде изнад државе и да се правна норма налази изнад државне власти. Уколико се ради о народној суверености, не значи да је цео народ суверен
  1. Промене у држави
  • У теорији се прави разлика између еволутивних и револуционарних промена.
  • Еволутивне промене су многобројне, свакодневне, ситне. Оне не утичу на функционисање државе, а најважније су реформа и преврат. - Реформа је законита промена, коју иницира сама власт. Она захвата већу област државног и друштвеног живота.
  • Преврат је насилна, незаконита промена политичке власти, али не и промена државноправног поретка. Врсте преврата су:
  1. Државни удар је изненадно, незаконито преузимање власти од стране шефа државе или највиших државних функционера. Нпр. генерала Франка у Шпанији 1936. год., генерала Батисте 1952. год…
  2. Пуч је преузимање власти на незаконит начин, од стране људи који се налазе у нижем положају у оквиру државне организације (најчешће војске) или од стране људи који су потпуно изван државне организације. Нпр. неуспели Хитлеров Пивнички (Михенски) пунч. Када војска изврши преврат, она често неко време сама организује власт. Пример за такву ситуацију јесте чувени пунч 1967. год. који су извели високи функционери у Грчкој. Пуч често покрећу десничари.
  • Револуционарне промене су незаконите, корените и темељне, долази до успостављања новог друштвеног и политичког поретка (Буржоаска револуција 1789. год. или Октобарска револуција 1917. год.). Револуција жели поредак, али другачији од тадашњег, она представља темељ нове законитости која почиње са њом. Реакција представља контрареволуцију, изражава се кроз политички отпор, не само против револуције, већ и против еволутивних промена.
  • Рестаурација представља вештачко помагање еволуције. Она обично долази после револуције, али за разлику од реакције која побија револуцију, рестаурација је прихвата као „један беочуг у историјском ланцу“.
  1. Државна организација, појам државног органа и државног службеног лица
  • Заједничка обележја државне организације, као и осталих организација јесу људи, који чине њен државни апарат. Државну организацију карактерише једно специфично обележје- легални монопол физичке принуде, а то би значило да када примењује силу, она то чини законито.
  • Најважнија начела државних организација су начело хијерархије и начело координације.
  • Начело хијерархије је најважније начело, сви државни органи, као и државна службена лица налазе се у мећисобном односу подређености и надређености. Место на хијерархијској лествици је степен власти (врх лествице – шеф државе, а дно лествице – управни органи). Хијерархија се успоставља и између државних службених лица у оквиру истог државног органа (нпр. Министар унутрашњих послова, директор полиције је надређен начелницима полицијских управа). Хијерархијски принцип подразумева постојање субординације, строге потчињености нижих државних органа вишим. Нижи државни органи могу имати у службеном обиму могућност самосталног одлучивања (полиција, војска..)
  • Начело координације је сарађивање или усклађено деловање државних органа. Постојање субординације у оквиру хијерархијског принципа. Оно је једино могуће уколико државни органи имају и извесну слободу приликом одлучивања
  • Државни орган су организационе јединице у оквиру државне организације, чини га већи број државних службених лица, нужно је постојање физичких лица, који изражавају вољу државних органа.
  • Државна службена лица су амбасадори, судије и тд., они имају два статуса, статус службеног лица, уколико делују у име и за рачун државе. Не поступају како би они хтели, већ како би држава поступила и други статус је статус приватног лица, када обављају послове у своје име. Постоји две врсте, а то су службеници и неслужбеници. Државни службеници су у државној служби, стално занимање за које примају плату, а државни неслужбеници, државну службу врше повремено и привремено и за то добијају одређену накнаду – дневницу. Злоупотреба службеног положаја је када службено лице користи службени положај у приватне сврхе..
  • Бирократија је посебан слој људи, сталних државних службеника, који располажу специјализованим и стручним знањима.
  1. Надлежности државних органа
  • Надлежност представља скуп државних послова које врши један државни орган, могу се разликовати стварна и месна надлежност.
  • Срварна надлежност или у теорији апсолутна надлежност се одређује према врсти државног посла који се врши, различити државни органи (парламент, суд, управни органи) обављају различиту врсту посла и имају различиту стварну надлежност. Она је различита између државних службених лица и органа који врше исту врсту делатности, нпр. да ли ће основни или виши суд бити стварно надлежан у конкретном случају зависи од природе предмета спора, вредности предмета спора, а у кривичним стварима и од тежине кривичног дела. Такође, различито су стварно надлежни судови опште надлежности и специјализовани судови (управни, привредни, прекршајни).
  • Функционална надлежност подразумева надлежност за поступање у одређеним фазама поступка у истој правној ствари, нпр. основни суд (првостепени) одлучује о основаности тужбеног захтева, апелациони суд (другостепени) о жалби, а Врховни касациони (трећестепени) о ванредном правном леку.
  • Месна надлежност се одређује према територијалном критеријуму. Државни органи послове врше у оквиру одређених територијалних граница, што доприноси већој ефикасности обављања посла, нпр. два основна суда, један у Новом Саду, а други у Бачкој Паланци, имају исту стварну надлежност, али различиту месну надлежност. Критеријуми су прописани позитивним правном за одређивање територијалне надлежности, нпр. место извршења кривичног дела, пребивалиште туженог и тд…
  1. Врсте државних органа
  • Оружани и цивилни органи
  • Оружани органи су органи који располажу средствима физичке силе, некада су имали већу улогу, а данас извршавају одлуке цивилних органа. Добијају већи значај једино у случају ратног или вандредног стања.
  • Војска поседује тешко наоружање и задужена је за спољну и унутрашњу безбедност
  • Полиција је лакше наоружана, малобројнија и задужена за унутрашњу, нпр. за одржавање реда и мира Када војска или полиција преузму власт, таква држава се назива милитаристичка, односно полицијска, а супротно томе јесте правна држава.
  • Цивилни органи одлучују када треба ставити у покрет оружане органе, нпр. шеф државе је врховни војни командант и они не поседују оружану силу.
  • Демократски и бирократски органи
  • Демократски органи на власт долазе избором од стране грађана, нпр. председник Републике, али и парламент је демократски орган, јер његове чланове такође бирају грађани.
  • Бирократски органи на власт долазе наслеђем или постављањем, нпр. када шеф државе у монархији на власт долази наследним путем.
  • Одлучујући и извршни органи
  • Подела у складу са хијерархијским принципом који влада у оквиру државне организације. На врху лествице се налази шеф државе, коме су подређени и у односу на њега извршни сви остали државни органи, а на дну се државни органи који су искључиво извршни и немају могућност одлучивања, али већина државних органа заузима средњи положај, који је одлучујући и извршни.
  1. Учења о облицима државе и главне врсте облика државе
  • Облик државе подразумева начин организовања државе, начин повезивања њених органа, како међусобно тако и са народом. Облик државе није сталан и поставља се питање – Који облик државе је најбољи?
  • Творац учења Аристотел и његово дело Политика. Развијајући Платонову класификацију државних облика, у свом делу разврстава државе на монархију (влада појединац), аристократију (влада неколицина) и демократију (влада већина). Мећу добре државне облике сврстао је монархију, аристократију и политеју, ови државни облици могу се претворити у лоше. Монархија у тиранију (интерес монаха), аристократија у олигархију (богаташи), политеја у демократију (интерес сиромаха).
  • Творац учења Николо Макијевели и његово дело Владалац. Истакао је да су све државе монархије или републике (у зависности да ли је владавина једног човека или више људи), а република је аристократија или демократија у зависности од тога да ли је државна власт у рукама мањине или већине народа.
  • Творац учења Монтескје и његово дело О духу народа. Он разликује монархију, републику и деспотију. Аристократију и демократију подводи под републику. Монархију сматра добрим државним обликом у којем влада појединац у складу са законом, а деспотију сматра лошим државним обликом у коме влада појединац без закона и правила. Сматрао је да је монархија заснована на части, република на врлини, а деспотија на страху.
  • Творац учења Хегел који је у XIX веку усвојио Монтескјеову класификацију, како би описао историјски развој човечанства, од примитивне фазе деспотије (рађање великих оријенталних држава), преко периода републике (демократија у Грчкој и аристократија у Риму), до хришћанско-германских монархија које обележавају модерно доба.
  • Творац учења Ханс Келзен и он критикује Аристотелову трихотомију, због заснованости на броју људи који учествују у власти. Класификација је према томе на који начин је створен правни поредак, учешће оних који под њега потпадају (грађана) или без њих. Сматрао је да је довољно направити разлику између два државна облика – демократије и аутократије. Такође, додаје да је политички способан само онај човек који је подређен правном поретку у чијем стварању учествује.
  • Према облику владавине, државе се могу поделити на монархије и републике, а према облику политичког режима, државе се деле на аутократске и демократске, према облику државног уређења на просте и сложене и према облику државне власти на систем јединства власти и државе са системом поделе власти.
  1. Монархија
  • Што се тиче правног положаја монарха, власт монарха је наследна (краљ, цар, султан…). Престо наслеђује прворођени син, а женски потомци само у изузетним случајевима и то је принцип примогенитуре. Монарх на том положају остаје доживотно, али се може самовољно повући са престола (абдикација) из личних, здраствених или политичких разлога. Такође, правни положај монарха карактерише постојање правне и политичке неодговорности, а та привилегија је остатак схватања о апсолутном суверенитету монарха, а изражена је кроз максиму у Енглеској „Краљ не може да погреши!“.
  • Правна неодговорност подразумева да монарх не подлеже правним прописима, а у модерним уставним монархијама он је ограничен уставом, али и да га прекрши, он не може одговарати, али има моралну обавезу да поштује тај поредак.
  • Политичку одговорност монарха преузима влада, као ефективни носилац извршне власти. Политичка одговорност монарха подразумева да он не може одговарати за учињене политичке грешке, јер сваки његов акт, мора потписати одговарајући ресорни министар, који на тај начин преузима одговорност.
  • Такође, положај монарха карактерише и постојање неповредивости, што би значило да свако кривично дело уперено против личности монарха се сматра тежим обликом кривичног дела, те починилац бива кажњаван на одговарајући начин.
  • У зависности од правног положаја, постоји разлика између ограничене и неограничене монархије. Неограничена монархија је апсолутистичка монархија, где владар комплетну државну власт концентрише у својим рукама, може је вршити лично или преко потчињених људи. Он је независтан законима, тј. његова воља је једини носилац суверенитета, а грађани су поданици, који немају никаква права. Власт владара се не сме доводити у сумњу и критиковати (Египатско, Персијско, Римско царство…).
  • Класичан пример апсолутистичке монархије биo је у Француској за време Луја XIV, који је називан „краљем сунца“ и чувен је по изјави „држава, то сам ја“ , а у Енглеској за време династије Тјудор (нарочито Хенри VIII). Иако су оне превазиђене, неке постоје и данас – Саудијска Арабија, Оман, Катар…
  • Ограничене монархије су монархије где се власт дели са неким државним органом, власт монарха била је ограничена од стране сталешких функција (скупштина), које су постојале у касном феудализму. Монарх је нарочито изгубио самосталност приликом разрезивања пореза у Енглеској, на који се позивало и за време Америчке револуције.
  • Уставне монархије (модерне ограничене монархије) су монархије где је власт одређена и ограничена уставом. Имамо поделу на дуалистичке и парламентарне.
  • Дуалистичке монархије су монархије где је владар ограничен парламентом, али само у вршењу законодавне власти (за доношење закона потребна је сагласност и владара и парламента), а извршна и судска власт су у потпуности потчињене краљу, он самостално поставља министре, владу, судије… Дакле, долази до управљања краља и владе.
  • Парламентарне монархије су монархије где краљ влада, али не управља. Законодавну власт врши парламент, а краљ има само право потврђивања закона. Носилац извршне власти је влада, а министри се бирају у парламенту, те су њему и одговорни. Краљ постаје формалан, као симболички представник државе и губи ефекат у вршењу државне власти, нпр. Енглеска.
  1. Класични облици аутократија
  • Реч аутократија потиче од грчких речи autos - сам и kratein – владати, дакле означава самовлашће. Аутократије се могу поделити на класичне (деспотија, тиранија, аристократија, олигархија, римска диктатура) и на модерне (диктатуре које се могу срести чак и данас, посебно тоталитарне диктатуре).
  • Деспотија наглашава грчку супериорност над варварским народима, првенствено над Персијанцима, које су третирали као подређене и мање вредне. Настаје од грчке речи despotes – господар. Аристотел истиче посебан облик монархије, а то је деспотска монархија. Она је позитиван, законит и наследан облик. Деспотија по Аристотелу није својствена грчком народу, за разлику од тираније, док су источњачки народи природно предодређени да буду подређени, за разлику од Грка, који би се брзо побунили. У Тиранији се власт над народом спроводи против њихове воље и она је нелегитимна. У деспотији деспот самовољно влада над народом који добровољно прихвата такав начин владавине. Оно што је заједничко за тиранију и деспотију је карактер владавине, који подразумева неограничену и сурову владавину једног лица, која изазива општи страх код поданика.
  • Тиранија настаје од речи tyrannis – самовлашће. Она је искварен облик монархије, владар је вођен личним интересима, са идеjoм да задржи власт. Власт спроводи над народом, против њихове воље и због тога је власт нелегитимна, насилна, неограничена и сурова.
  • Аристократија је владавина најбољих, владавина једног слоја, неколицине који се сматрају племенитијим од других. Термин потиче од грчких речи aristos – најбољи и kratein – владати. Према једнима, најбољи могу настати само рођењем, а према другима најбољи се могу одабрати. Код Платона најбољи се издвајају по памети, а када се издвајају по богатству реч је о плутократији. Аристократија је чист политички облик, који се у историји јавља ретко, а примери су Спарта, Француска у доба династије Капета, Дубровник, Венеција у доба Дуждева…
  • Олигархија представља тип аутократије у коме власт припада неколицини људи. Настаје од грчких речи oligos – неколико и arkho – владавина. Платон и Аристотел су сматрали да олигархија представља негативни државни облик, који настаје кварењем аристократије. Сматрали су да је олигархија владавина неколицине богатих. Данас, олигархија постоји тамо где је власт концентрисана у рукама једне уске, привилеговане политичке групе, која се најчешће издваја по богатству. Није тип аутократије који је оштро супростављен аристократији, но они се најчешће комбинују, јер у оквиру аристократске владавине може се издвојити једна ужа група припадника, која сачињава одлучујућу политичку групу.
  • Римска диктатура представља ванредну магистратуру, која подразумева привремено предавање власти једној личности, нпр. када се држава нађе у опасности. Власт диктатора, била је неограничена у области војник и цивилних послова. Сенат је био једини овлашћен да донесе одлуку о „крајњој опасности“, а други чин је припадао конзулима. Сенат преноси на једног од двојице конзула избор диктатора (било ко од римских грађана, који има право на стицање државних функција). Диктатор има власт најдуже шест месеци. У основи је спас државе, а Цезар и Суле нису поштовали временску ограниченост, па је изгласан посебан закон у скупштини и диктатура постаје незаконита и приближава се савременом схватању диктатуре.
  1. Модерни облици аутократија
  • Диктатура је концентрисање власти на једном месту и ослањање власти првенствено на силу. Савремене диктатуре подразумевају нелегитиман долазак на власт (узурпација, државни удар..), као и владавину без пристанка оних којима се влада.
  • Тотална диктатура тежи ка потпуној контроли државе, друштва и приватног живота поданика. Порекло речи totus – цео, потпун. Да би се одржао тоталитарни режим не допушта никакву критику власти, нити организовање опозиције, а Нојман је види као корак у назад, из правне у полицијску државу. За разлику од аутократије, карактерише је већи степен доминације власти над поданицима, јер губе сваки вид личне аутономије и постају интегрални део система. Арент је наглашавао да уништава индивидуалност и спонтаност. Карл фридрих истиче шест елемената који карактеришу тоталитарну диктатуру: једна идеологија, једна партија са једним човеком, која контролише полицију која шири терор, монопол партије над средствима јавног информисања, контрола партије над војском (централизовано управљање) и потпуна контрола економије. Идеологија у тоталитарним диктатурама представља скуп идеја којима је циљ стварање новог поретка. На челу државе је један човек, а политичку страну одликује чврста дисциплина, која располаже и паравојним групама. Од грађана се очекује послушност, а од државе се ствара хијерархијски систем на чијем челу су вођа и партија, а тајна полиција врши терор и изазива страх свих поданика. За неистомишљенике су створени концентрациони логори. Пропаганда има потпуну контролу над свим медијима, а држава концентрише и економску моћ, јер је економија подређена држави, тзв. планска привреда.
  • Фашизам настаје у Милану 1919. год., а вођа постаје Бенито Мусолини. Сам назив фашизам потиче од латинске речи fasces – спон, а у старом Риму симбол спона прућа био је ознака снаге и моћи. Та симболика показује на аспирације Мусолинија усмерене ка националном уједињењу и поновном стварању римске империје. Обележје фашиста су црне униформе, због чега су названи црнокошуљани. Мусолини је указивао на неспособност италијанске владе, која се нарочито показала током Првог светског рата, те је 1922. год. организовао фашисте и извео чувени марш на Рим, преузео власт и увео диктатуру. Убрзо ствара једнопартијски режим, тајну полицију и концентрационе логоре. Држава контролише привреду, али фашизам се јасно дистанцирао и од либерализма и од социјализма.
  • Нацизам се везује за тоталитарну диктатуру под вођством Хитлера, после пораза у Првом светском рату,
  1. год. оснива Националсоцијалистичку немачку радничку партију и убрзо постаје вођа странке. У почетку странка је имала мали број чланова, али својом харизмом и говорничким способностима, окупља све већи број људи. У оквиру странке настају борбени одреди, који су се обрачунавали са политичким противницима комунистима и Јеврејима, јер их Хитлер криви за губитак Првог светског рата. Године 1923. Хитлер покушава да преузме власт у Баварској и организује тзв. Пивнички пунч који није успео, те је ухапшен и оптужен за издају. У затвору пише књигу „Моја борба“ и она садржи његове главне идеје нацистичке идеологије (идеје о супериорној раси и антисемитизму). Светска економска криза 1929. год. помогла је Хитлеру да 1933. год. легално дође на власт, уведен је једнопартијски систем, влада без парламента доноси законе. Присутна је била масовна пропаганда о супериорности немачке расе, а за неистомишљенике били су намењени концентрациони логори.
  • У Русији, након Октобарске револуције 191 7. год. у којој су убијени чланови династије Романов, коју је предводио Владимир Иљич Лењин, уведен је социјализам, идеологија племенитих циљева, која је завршила у облику диктатуре. Укинута је приватна својина и уведена је диктатура пролетаријата, ради гушења буржоазије и уништења експлоатације човека од стране човека. Јосиф Висаринович Стаљин 1936. год. доноси Устав у коме се прокламује да је у земљи остварена прва фаза комунизма – социјализам. Сва власт припада совјетима, међутим она је припадала и Комунистичкој партији и неприкосновеном Стаљину, који није марио за Устав. Стаљинова идеологија утемељена је на марксизму. Познате су стаљинове чистке (убијање неистомишљеника), успостављање тоталитарне контроле на друштвом.
  • Неототалитаризам покрећу економски интереси у коме су друштво и појединац под свакодневним надзором државе (Великог брата), по речима Орвела. Уистину нове технологије мењају саму државу и може у једном тренутку запрети остваривању основних циљева и вредности на којима треба да почива савремена држава, као остварењу идеала и вредности слободе.
  1. Посредна (представничка) демократија
  • Како је непосредна демократија у модерним, вишемилионским државама тешко остварљива, такав облик био је могућ само у грчким полисима и због тога демократија губи своје изворно значење „владавина народа“ и свела се на владавину већине, која влада посредно, преко својих изабраних представника.
  • Грађани бирају представника за државна органе, па они врше државну власт у име народа, тј. врше вољу народа. Најважнији државни орган је парламент, јер је он био представничко тело и законодавни орган. Бирачко право грађана може бити активно (да бирају своје подсреднике), пасивно (да буду бирани за представнике) и опште-ограничено, једнако-неједнако, непосредно-посредно и јавно-тајно.
  • Опште право гласа је да сви грађани имају право да гласају, ако испуњавају услове.
  • Ограничено право гласа постоји уколико постоје одређена ограничења (цензуси – полни, имовински, образовни).
  • Једнако право гласа је да сваки грађанин има исто право гласа, а неједнако право гласа је када различите категорије, имају различит број гласова, нпр. да нечији глас вреди више (школовани и образовави)
  • Непосредно право гласа је да лично бирају представнике, а посредно право гласа је да грађани прво бирају посреднике, а тек касније они бирају народне представнике, нпр. електори у САД
  • Тајно гласање је у начелу демократије, јер не постоји могућност утицаја и вршења притисака на бираче. У савременим представничким демократијама, право гласа је по правилу: опште, једнако, непосредно и тајно.
  • Постоје два основна изборна система:
  • Већински изборни систем је систем где је победник, тј. кандидат она странка која је добила највећи број гласова
  • Пропорционални изборни систем је онај где се посланички мандати деле сразмерно броју гласова, који је добила свака странка
  • Мандат може бити:
  • Везан мандат је мандат где представник мора поступати по налозима бирача, који га у сваком тренутку могу опозвати, али овај тип мандата је нереалан, јер народ не може имати мишљење о сваком питању, по правилу се прибегава слободном, тј. невезаном мандату
  • Невезан мандат је мандат који се избегава, јер представник слободно доноси одлуке, а мора водити рачуна о вољи народа, јер народ може представника да казни на следећим изборима
  • Народна иницијатива представља право одређеног броја грађана да покретну поступак доношења закона или промене Устава. Законодавни орган је дужан да одлучује о захтеву који су бирачи упутили. Дакле, реч је о корективној институцији која законодавну власт приближава грађанима, уколико се отуђи и удаљи од њихових ставова.
  • Референдум је још важнији институт непосредне демократије, тј. долази до изјашњавања грађана о неком правном акту или о некој важној политичкој одлуци. Грађани одлучују између „да“ и „не“, он може бити обавезан и факултативан. У зависности од тога који је референдумски резултат обавезује се државна власт да поступи по резултатима, могу бити обавезујући и саветодавни. Главни аргументи у прилог референдуму су обуздавање свемоћи парламента, спречавање корупције, едукативни утицај на грађане и јачање стабилности у друштву. Такође, може бити искоришћен против демократије у корист диктатуре.
  • Перспективе представничке демократије су електронска демократија. Норберто Бобио и његово дело Будућност демократије. Он није могао да замисли државу у којој се управља сталним позивањем грађана на изјашњавање, а кључне вредности електронске демократије су комфоран начин одлучивања, економичан и грађани доносе за себе кључне одлуке. Први кораци у том правцу већ су учињени у неким државама, где је усвојен електронски начин гласања на изборима, тј. преко интернета (САД, Естонија, Швајцарска)
  1. Унитарна држава
  • Унитарну државу одлике постојање јединствене организације власти на читавој територији државе, што би значило да не одлучују само централни органи (законодавни, извршни и судски), већ су приликом одлучивања доминантнији у односу на локална. Са обзиром на величину државе, нужно је постојање нецентралних органа. Унитарне државе се деле на централизоване и децентрализоване.
  • Централизована држава је држава у којој нецентрални органи немају, већ су потпуно потчињени и представљају сервис централне власти. Сваку одлуку које донесе нецентрални орган, централни може поништити или променити. Дакле, нецентрални органи представљају продужену руку централних и од њих су у свему зависни. Централни органи самостално или уставом, одређују степен децентрализације власти, као и надлежности централних органа.
  • Децентрализована држава је држава где нецентрални органи имају већу или мању самосталност у односу на централне, а централни органи могу вршити контролу законитости, али не и целисходност рада нецентралних органа. Поред својих послова, децентрални органи могу обављати и послове централних органа. Степен самосталности децентралних органа се одређује законом или Уставом. Разликујемо два основна типа територијалне децентрализације државне власти, а то су локална управа/самоуправа и територијална аутономија.
  • Локална самоуправа је облик демократске децентрализације власти, јер нецентралне органе бирају грађани, а не централни органи. Има локално представничко тело – скупштина општине, које доноси опште акте из надлежности локалне заједнице, никад законе. Такође, има своје извршне органе – извршно веће општине, председник општине, који су најважнији за њено свакодневно функционисање, може бити једностепена, двостепена и тростепена. Број нивоа локалне самоуправе зависи од величине државе, постојања регионалних разлика у држави, нпр. у Француској постоји тростепена самоуправа – комуне, департмани и регије, док у Србији постоји једностепена самоуправа – општине. Највиши акт локалне самоуправе је статут, на основу кога самоорганизује.
  • Територијална аутономија подразумева већи степен децентрализације нецентралних органа у односу на централну власт. Етимологија потиче од речи auto – сам и nomos – закон, из чега следи самосталност у доношењу закона, односно законско самоуређивање. Дакле, територијална аутономија поседује законодавну власт и има своје извршне органе (нпр. извршно веће), најчешће се установљава Уставом. Разликују се по ширини територије и бројем становника, мада се она у модерним држава не појављује често. Основни разлози за увођење територијалне аутономије су етничке, културне, историјске и друге специфичности… Тако да нпр. по Уставу СФРЈ из 1974. год. држава је подељена на шест федералних јединица, уз постојање две територијалне аутономије. Основни правни акт који регулише функционисање је статут.
  • Регионална држава (Италија и Шпанија) јесу територијална аутономија високог степена, спроведена на читавој територији унитарне државе.
  • Федерална јединица се од територијалне аутономије разликује у постојању уставноправне и уставносудске функције, што омогућава да учествује у вршењу федералне власти.
  • Већина данашњих европских држава су унитарне, изузетак су Аустрија, Немачка, Белгија и Русија, јер мање државе немају потребу за високим степеном децентрализације, док су веће државе, често федерације – Немачка, САД, Канада, Аустралија, Русија, Бразил, Индија, Швајцарска, док Кина није федерација.