Study with the several resources on Docsity
Earn points by helping other students or get them with a premium plan
Prepare for your exams
Study with the several resources on Docsity
Earn points to download
Earn points by helping other students or get them with a premium plan
Community
Ask the community for help and clear up your study doubts
Discover the best universities in your country according to Docsity users
Free resources
Download our free guides on studying techniques, anxiety management strategies, and thesis advice from Docsity tutors
Pojam prekršajnog postupka, predmet prekršajnog postupka, vrste prekršajnog postupka...
Typology: Summaries
1 / 21
This page cannot be seen from the preview
Don't miss anything!
У прекршајном поступку утврђује да ли је окривљени учинио прекршај за који се терети, да ли је прекршајно одговоран, да ли и коју му прекршајну санкцију треба изрећи. У питању је тзв. прекршајна ствар^225 и она представља основни или главни
предмет прекршајног поступка. Управо се због прекршајно правне ствари и покреће прекршајни поступак, јер се у њему требају дати одговори на претходно наведена питања. Међутим, у прекршајном поступку не одлучује се само о прекршајној ствари, већ и о неким другим питањима. Наиме, сваки поступак носи за собом извесне трошкове. Према томе у прекршајном поступку треба одлучити и о његовим трошковима. Даље, извршењем прекршаја може настати и грађанскоправни деликт. Зато је могуће да овлашћено лице поднесе имовинскоправни захтев у прекршајном поступку који се односи на накнаду штете или повраћај ствари. У том смислу може се рећи да трошкови прекршајног поступка и имовинскоправни правни захтев представљају споредне предмете прекршајног поступка. При томе о трошковима се увек одлучује ( обавезни споредни предмет ), а о имовинскоправном захтеву само када је постављен у поступку ( факултативни споредни предмет ).
Закон о прекршајима установљава у основи прекршајни поступак као судски поступак. У том поступку имамо обавезне процесне субјекте:
Поред општег прекршајног поступка ЗП садржи и одредбе о:
ЗП већ у првим одредбама које посвећује прекршајном поступку прописује тринаест основних начела на којима почива овај поступак. У истој глави ЗП прописује, у чл. 99, да се на прекршајни поступак сходно примењују одредбе Законика о кривичном поступку, ако самим ЗП или другим законом није другачије одређено.
4.1. Начело законитости
Овим начелом се одређује сврха прекршајног поступка. Њиме је прокламовано да се ЗП утврђују правила којима се осигурава да нико невин не буде кажњен, а да се одговорном учиниоцу прекршаја изрекне прекршајна санкција под условима које предвиђа ЗП и на основу законито спроведеног поступка. Начело законитости сходно неведеној одредби садржи следеће елементе:
Ако се узме у обзир да начело законитости изричито предвиђа да прекршајне санкције изричу под условима које предвиђа ЗП а на основу законито спроведеног поступка, начело законитости у изрицању прекршајних санкција се јавља сувишним.
извођењу доказа. Овим „начелом“ се, уствари, установљава адверзијална (расправна) структура прекршајног поступка. „Начело доказивања“ је нашло своје место у ЗП на тај начин што је заменило начело истине. Тим поводом се истиче да се „показала потреба за већим учешћем странака у прекршајном поступку, па је у Закону о прекршајима начело утврђивања истине замењено начелом доказивања“. ЗП прописује да се докази прикупљају и изводе у складу са тим законом. Даље, ЗП експлицитно наводи да је терет доказивања ( onus probandi ) обележја прекршаја и прекршајне одговорности на подносиоцу захтева за покретање прекршајног поступка. У том смислу странке предлажу доказе, а суд их изводи. При томе, странка је дужна да прибави доказе чије је извођење предложила. Ипак, ЗП није у потпуности искључио суд из доказног поступка. Наиме, суд може изузетно да по службеној дужности ( ex officio ) прибави доказе ако окривљени није у стању да то сам учини или је то оправдано из разлога целисходности и ефикасности вођења поступка. Такође, суд може извести и допунске доказе ако оцени да су изведени докази противуречни или нејасни да је то неопходно да би се предмет доказивања свестрано расправио.
4.5. Помоћ неукој странци
Према овом начелу суд је дужан да се стара да незнање или неукост странака не буде на штету њихових права. Ово начело се, према томе, односи само на странке (окривљеног и овлашћеног подносиоца захтева за покретање прекршајног поступка). 257
Оно, међутим, има смисла у односу на окривљеног, као странци у дефанзивном положају, и оштећеног уколико се он јавља као подносилац захтева за покретање прекршајног поступка. Неприхватљиво је да се оно односи на јавног тужиоца или друге
органе уколико они обнашају функцију прекршајне оптужбе, јер је у њиховој надлежности да откривају и гоне учиниоце прекршаја.
4.6. Економичност прекршајног поступка
Право на правично суђење као једно комплексно право које изричито прокламује Устав Србије у чл. 32, обухвата између осталог и право на суђење у разумном року. У том смислу у судским поступцима мора се поступати без одуговлачења. Повреда права на суђење у разумном року јесте разлог за изјављивање уставне жалбе у складу за Законом о уставном суду.
Начело економичности прекршајног поступка формулисано је тако да суд има дужност да поступак спроведе без одуговлачења, с тим да се овим не сме ићи на штету доношења правилне и законите одлуке.
4.7. Право на одбрану
Основно право окривљеног у прекршајном поступку је да се брани. То произилази из његовог положаја у поступку. ЗП најпре прописује да се окривљеном пре доношења одлуке мора дати могућност да се изјасни о чињеницама и доказима који га терете и да изнесе све чињенице и доказе који му иду у корист, осим у случајевима предвиђеним законом. Овим се изражава принцип audiatur et altera pars (да се чује друга страна).
4.8. Употреба језика у прекршајном поступку
Прописујући начело двостепености, ЗП регулише и питање правноснажности одлуке донете у прекршајном поступку. Наиме, ЗП предвиђа да „одлука донета у прекршајном поступку постаје правоснажна даном доношења пресуде другостепеног прекршајног суда, ако овим законом није другачије одређено“. Треба истаћи да одлука стиче својство правноснажности и онда када жалба као редовни правни лек уопште није изјваљена или уколико су се странке одрекле права на жалбу. Када одлука стекне својство правноснажности иста се не може више побијати жалбом као редовним правним леком. Правноснажне одлуке у прекршајном поступку могу се побијати само путем ванредних правних лекова.
4.11. Забрана преиначења на горе
Начело забране преиначења на горе (или забране reformatio in peius ) представља тековину модерног права, 273 а проистекло је из разлога правичности^274 и његово значење се огледа у томе да правни лек изјављен у корист окривљеног не може проузроковати неповољнију одлуку суда него да уопште није изјављен,^275 односно да суд побијану одлуку не сме да измени на његову штету.^276 Смисао овог процесног правила је да окривљени у поступку „потпуно слободно и без икаквог ризика“ користи своје право на употребу правних лекова, јер би се у противном пред њим ставио један одасве нелагодан избор, да бира да се жали уз ризик да његова жалба погорша његов положај, или пак, да се не жали без обзира колико његова жалба била основана. ЗП предвиђа да ако је жалба изјављена само у корист окривљеног, пресуда се у делу који се односи на изречену санкцију не може изменити на његову штету, нити се у поновљеном поступку може донети неповољнија пресуда за окривљеног.
4.12. Накнада штете неоправдано кажњеном и неосновано задржаном лицу
Устав Србије у чл. 35 ст. 1 јемчи право на рехабилитацију, накнаду штете и друга права утврђена законом сваком ко је без основа или незаконито лишен слободе, притворен или осуђен за какво кажњиво дело. Поступајући у границама предвиђеним уставом ЗП предвиђа да лице које је неоправдано кажњено за прекршај или је без основа задржано има право на накнаду штете која му је тиме причињена, као и друга права утврђена законом. По захтеву неоправдано кажњеног односно неосновано задржаног лица министарство надлежно за послове правосуђа спроводи поступак ради постизања споразума о постојању, врсти и висини накнаде. Уколико споразум не буде
постигнут у року од три месеца од подношења захтева, оштећени може поднети тужбу за накнаду штете надлежном суду. ЗП у XXXIV глави садржи одредбе о поступку накнаде штете због неоправданог кажњавања.
4.13. Правна помоћ
Успешно сусзбијање прекршаја као најраспрострањенијих кажњивих дела захтева међусобну сарадњу и помоћ судова и других органа који учествују у прекршајном поступку. У том смислу ЗП најпре предвиђа дужност судова који воде прекршајни поступак да једни другима, као и другим судовима пружају правну помоћ у пословима из своје надлежности. Даље, органи унутрашњих послова као и други органи и организације дужни су да судовима који воде прекршајни поступак пружају правну помоћ и извршавају њихове налоге у пословима из своје надлежности. И на крају, ЗП предвиђа да су судови дужни да пружају правну помоћ државним и другим органима достављањем списа, исправа и других података, под условом да се тиме не омета ток прекршајног поступка.
5.1. ПРЕКРШАЈНИ СУД За прекршајне судове као судове посебне надлежности (укључујући и Апелациони прекршајни суд) важе све уставне и законске гаранције које важе иначе за судове, као што су: независност, правила о избору и разрешењу судија, сталност судијске функције, непреместивост судије, судијски имунитет, посебна правила о одговорности итд. ЗП посебно наглашава јавност рада прекршајних судова. Јавност рада суда обезбеђује се пре свега: јавним одржавањем рочишта, објављивањем одлука, давањем обавештења заинтересованим лицима о току прекршајног поступка, упознавањем јавности о свом раду путем средстава јавног информисања. Ради очувања тајне, заштите морала, интереса малолетника или заштите других посебних интереса друштвене заједнице, може се искључити јавност рада у свим или само у појединим фазама прекршајног поступка. Надлежност у прекршјаном праву представља право и дужност једног прекршајног суда (или другог органа) да пресуди одређену прекршајну ствар. Потребно је разликовати стварну и месну надлежност прекршајних судова.
Оштећеним се у смислу ЗП сматра лице чије је какво лично или имовинско право повређено или угрожено прекршајем. Може се радити о физичком или правном лицу. Оштећени који је навршио шеснаест година може сам поднети захтев за покретање прекршајног поступка.
Према ЗП оштећени има право да сам или преко свог законског заступника или пуномоћника:
5.3. ОКРИВЉЕНИ
Окривљени је лице против кога се води прекршајни поступак. То је странка која се налази у дефанзиви и против које је управљен захтев за покретање прекршајног поступка. Може се радити о физичко лицу, одговорном лице у правном лицу, правном лицу или предузетнику. За окривљеног који није пословно способан радње у поступку предузима законски заступник.
За окривљено правно лице у прекршајном поступку учествује његов представник, који је овлашћен да предузима све радње које може да предузима сам окривљени. Представник окривљеног правног лица је лице овлашћено да то правно лице представља или заступа на основу закона или другог акта. Окривљени има право да се брани сам или уз стручну помоћ браниоца. Одбрана коју окривљени врши сам назива се материјална одбрана. У материјалну одбрану спада и одбрана коју суд врши за њега, а која се очитује кроз потпуно и правилно утврђивање чињеничног стања, јавни тужилац који има сличну обавезу као и суд, као и одбрану коју за окривљеног
врше његови сродници (на пример неки сродници могу окривљеном узети браниоца или изјавити жалбу у његову корист). Одбрана која се остварује уз помоћ браниоца назива се формалном одбраном , јер је реч о одбрани која се пружа уз помоћ стручног лица.
5.4. Саслушање окривљеног Окривљени се по правилу саслушава усмено. Кад се први пут саслушава питаће се за личне податке (лично име, надимак ако га има, лично име једног од родитеља, место и датум рођења, ЈМБГ, чији је држављанин, занимање, адресу становања и запослења, адресу електронске поште, породичне прилике, који степен стручне спреме има, каквог је имовног стања, број динарског и девизног рачуна, да ли је осуђиван или прекршајно кажњаван и за шта, да ли се против њега води кривични или прекршајни поступак и за које дело, а ако је малолетан, ко му је законски заступник). Уколико окривљени даје нетачне или непотпуне личне податке, суд га може казнити новчаном казном до 50.000 динара, с тим да судија може опозвати одлуку о кажњавању ако окривљени након кажњавања да тачне податке. Када се представник окривљеног правног лица први пут саслушава, питаће се за назив и седиште окривљеног правног лица, лично име представника и функцију, односно послове које обавља у правном
или чим сазна за њихов однос са окривљеним упозори да не морају сведочити. Сведок није дужан да одговара на поједина питања ако је вероватно да би тиме изложио себе или свог блиског сродника тешкој срамоти, знатној материјалној штети или кривичном гоњењу. Сведок се саслушава пред судом који води прекршајни поступак, а ако сведок има пребивалиште односно боравиште ван његовог подручја, може се саслушати пред судом на чијем подручју сведок има пребивалиште односно боравиште (саслушање замолним путем). Сведоци се саслушавају појединачно и без присуства осталих сведока. Сведок је дужан да одговоре даје усмено. Сведок ће се претходно опоменути да је дужан да говори истину и да не сме ништа прећутати, а затим ће се упозорити да давање лажног исказа представља кривично дело.
5.6. Увиђај и вештачење
Ако је за утврђивање или разјашњење какве важне чињенице потребно лично и непосредно опажање судије који води прекршајни поступак, на предлог странака извршиће се увиђај. Изузетно увиђај се може одредити и по службеној дужности. Увиђај се може обавити и уз присуство вештака. Судија који води прекршајни поступак одредиће која ће се лица позвати да присуствују увиђају. О увиђају се води записник. Вештачење се одређује када је за утврђивање или оцену неке важне чињенице неопходно прибавити налаз и мишљење од лица које располаже стручним знањем. По правилу вештачење се одређује на предлог странака, а изузетно и по службеној дужности. Вештачење одређује писаном наредбом суд који води прекршајни поступак. У наредби ће се навести у погледу којих чињеница се обавља вештачење и коме се поверава. Вештак даје свој налаз и мишљење по правилу у писаној форми у року који му одреди суд. Изузетно, вештаку се може одобрити да налаз и мишљење да усмено на записник. Несагласност или нејасноће у налазу и мишљењу вештака отклониће се његовим саслушањем или понављањем вештачења преко истог или другог вештака. Странкама у поступку доставиће се писани налаз и мишљење вештака о коме се могу изјаснити у року од 15 дана. Лице које се позива као вештак дужно је да се одазове и да да свој налаз и мишљење.
5.7. Претресање просторија и лица и привремено одузимање премета
Прекршајни поступак се завршава доношењем: 1) осуђујуће пресуде, 2) ослобађајуће пресуде, 3) решења којим се поступак обуставља и 4) решења којим се малолетнику изриче васпитна мера. Писмени отправак пресуде, односно решења израдиће се у року од осам дана од дана окончања свих радњи у прекршајном поступку које претходе доношењу пресуде, односно решења. Пресуда, односно решење се заснива на изведеним доказима и чињеницама које су утврђене у поступку. Одлука у прекршајном поступку односи се само на лице које се захтевом за покретање прекршајног поступка терети (субјективни идентитет) и само на прекршај који је предмет поднетог захтева (објективни идентитет).
престало да постоји а нема правног следбеника; 8) да је овлашћени подносилац одустао од захтева за покретање прекршајног поступка пре правоснажности одлуке.
5.10. Пресуда којом се окривљени оглашава одговорним Пресуда којом се окривљени оглашава одговорним доноси се кад се у прекршајном поступку утврди постојање прекршаја и одговорност окривљеног за тај прекршај. Изрека ове пресуде садржи: 1) прекршај за који се окривљени оглашава одговорним уз назначење чињеница и околности које чине обележја прекршаја и од којих зависи примена одређеног прописа о прекршају; 2) прописе који су примењени;
5.11. Пресуда којом се окривљени ослобађа одговорности
Пресуду којом се окривљени ослобађа кривице суд ће изрећи: 1) ако дело за које се терети по пропису није прекршај; 2) ако има околности које искључују прекршајну одговорност окривљеног; 3) ако није доказано да је окривљени учинио прекршај за који је против њега поднет захтев за покретање прекршајног поступка.
Прекршајни поступак спада у материју прекршајно-процесног права у коме треба да дође до потпуног и истинитог расветљавања и решавања прекршајне ствари и примене материјалног прекршајног права на прекршајну ствар. Прекршајна ствар је реални догађај који својим садржајем и карактеристикама указује на постојање одређеног прекршаја, као и на одређено лице као учиниоца прекршаја. Реалан догађај постаје прекршајна ствар када испуни два услова:
По својим карактеристикама, прекршајни поступак је доста сличан кривичном поступку. Највише сличности са кривичним поступком огледа се у начелима поступка, у начину обезбеђивања доказа, у начину вођења поступка, у начину доношења пресуде... Оно што их разликује су врсте дела за које се покрећу као и висине запрећених казни...
