Izborno pravo Novi Sad, Study notes of Law

Download Izborno pravo Novi Sad and more Study notes Law in PDF only on Docsity!

Изборно право

Скрипта – 2020.

Универзитет у Новом Саду

1. Предмет изборног права

• У саставу уставног права изучавамо и изборно право, те можемо закључити да оно није посебна правна наука. Најшире посматрано, предмет изборног права су избори, а они представљају друштвену појаву. Изборно право које проучава изборе као друштвени феномен, припада друштвеним наукама. Можемо рећи да су избори комплексна друштвена појава, јер имају своје историјске, социолошке, правне и политиколошке аспекте, те сам предмет изборног права морамо прецизније одредити. Изборно право проучава правне институте, правне односе, правна правила и право везано за изборе.
• Правни институти и правни односи које изучава изборно право повезују ову област права са правним наукама које изучавају односе између грађана и државе, а то је област јавног права у коју се може сврстати и изборно право. Свакако да постоји више правних наука које проучавају јавноправне односе, нпр. уставно или управно право, тако да је потребно трагати за прецизнијим мерилима за идентификацију предмета изборног права, а то можемо учинити на два начина:
• Први начин представља ближе одређивање садржине предмета изборног права и његових битних својстава
• Други начин представља истицање разлога који говоре у прилог одвајања изборног права из уставног права у оквиру кога је до сада изучавано
• Користећи се изборним правом, грађнин наступа као политички субјект, конституише власт у политичкој заједници и прибавља јој демократску легитимацију. Путем избора он изражава свој пристанак да буде подвргнут тој власти, јер ју је слободно изабрао, да поштује прописе које она доноси, али све док се власт врши у границама права и на принципима права. Изборно право се од других области јавног права разликује по томе што проучава изворни и основни однос између грађана и државе.
• У оквиру уставног права, изборно право се у целини изучава, јер оно садржи материјално-правна и процесно-правна правила о изборима, али и специфична правна правила која регулишу изборну математику везану за расподелу мандата, правила која се односе на изборне јединице, као и правила за изборне технике... Међутим, у оквиру уставног права се не може свим наведеним правилима посветити одговарајућа пажња, те због тога говори о издвајању изборног права у самосталну научну област.

3. Методи изборног права

• Методе представљају пут, средство или начин стицања сазнања о предмету кога изучава изборно право. Оно се користи пре свега правним методама, али користи и неке помоћне методе, као и методе које користе неке друге друштвене или природне науке (социолошки, политиколошки методи и математички методи).
• Опште правне методе се користе приликом изучавања изборног права су:

1. Позитивноправни, догматски или егзегетски метод

• Овај метод се примењује у изучавању правних прописа који регулишу изборе, али овај метод се другачије назива и догматски, јер су у његовом средишту правни прописи, тј. њихова формално-логичка анализа и повезивање садржинских елемената који чине изборно право.
• Назива се и егзегетски метод, јер његова примена укључује објашњење и коментар правних прописа.

2. Нормативни метод

• почива на аналитичком приступу, што укључује не само објашњење и тумачење, него и проучавање и примену правних установа, правних института и правних односа

3. Позитивни метод

• овај метод употпуњује егзегетски и нормативни метод, јер се овим методом правна правила, правни односи и правни институти подвргавају анализи која трага за узроком њиховог настанка и разлога због ког постоје
• Помоћне методе:

1. Политиколошки метод

• другачије га називамо критички метод, јер доприноси бољем разумевању изборног права, јер се правни институти посматрају и анализирају не само како су регулисани, него и какви би требали да буду

2. Социолошки метод

• користи се у изборном праву у изучавању феномена изборног права који су ван подручја права, али су значајни за изборно право, нпр. политичке странке, јавно мњење итд...

3. Историјски метод

• овај метод нам пружа могућности да се изучи настанак и развој прописа који регулишу изборно право, тј. предмет овог метода је право које више не важи

4. Компаративни метод

• користи се да се упоређује позитивно изборно право различитих држава

5. Математички методи

• користи се за изучавање изборне математике, нпр. расподела мандата, утврђивање броја посланичких места итд... Овде нам се јавља више различитих математичких метода, као што су квотни методи, метод најмањег заједничког делитеља, методи математичких сразмера итд...

4. Однос изборног права према другим гранама права

• Изборно право је део једне шире целине правног система, јер има додирних тачака и са другим гранама правног система, нпр. уставним, управним, међународним јавним, кривичним и прекршајним правом...

1. Уставно и изборно право

• изборно право се сматра саставним делом уставног права, а однос ова два права се може разматрати са становишта формалних и материјалних критеријума

1. Формални критеријуми показују да између ове две гране права постоји формална повезаност, јер Устав регулише надлежности државних органа у вези са изборима, утврђује правни основ за доношење закона који регулишу изборно право, регулише поступак по коме се доносе ови закони, али на крају, изборно закони морају бити у складу са уставом
2. Материјални критеријуми налажу разграничење садржина ове две гране права, јер у области изборног права устав регулише само најзначајнија питања, као што су садржај материјалног изборног права и основна начела изборног поступка, али регулише и изборни поступак. Међутим, изборно право обухвата низ техничких правних правила која нису регулисана уставом
3. Уставно и изборно право

• додирне тачке ове две гране права се наричито огледају у области процесног изборног права, поготово у делу у ком се примењују правила управног поступка, те процесно изборно право тражи познавање управног поступка и поступка одлучивања о управном спору чија се правила примењују на одлучивање о заштити изборног права

3. Међународно јавно и изборно право

• најзначајнији принципи и гаранције изборног права установљени су општим и регионалним уговорима, као и конвенцијама међународног права. Те изучавање изборног права није потпуно, ако се редукује само на изучавање унутрашњег права, већ захтева и познавање дела међународног јавног права

4. Кривично и изборно право

• повезаност ове две гране права се огледа код изборних кривица. Кривично право изучава кривична дела и санкција којима се ова дела санкционишу. Изборне кривице су кривична дела учињења у вези са изборима, те њих регулише кривично законодавство, али и закони о изборима

5. Прекршајно и изборно право

• свакако да све повреде изборног права нису кривична дела, јер се неке могу сматрати и прекршајима. Они се регулишу законима о изборима, а када се регулишу њима, законодавац је дужан да води рачуна о систему прекршајног права, да би се прекршаји прописани изборним законодавством уклопили у општи систем прекршаја

2. Завршни документи усвојени у оквиру Организације за безбедност и сарадњу у Европи (ОЕБС)
   • изграђен је нови присуп људским правима, а тај приступ почива на претпоставци да су индивидуална права и слободе грађана најбоље заштићене у државама које поштују владавину права и уважавају демократске вредности
   • овај приступ нарочито долази до изражаја у Копенхашком завршном документу ОЕБСа
   1990. год. Смисао свих принципа је ограничење власти, а за изборно право значајни су делови документа који се односе на владавину права и слободне изборе. Јавља нам се више посебних начела:
   1991. Начело универзалности које прописује непристрасну и правичну процедуру регистрације бирача и кандидата
   1992. Начело једнакости које прописује да сваки глас вреди једнако
   1993. Начело правичности које прописује да морају биту омогућени једнаки услови за све учеснике у изборном процесу
   1994. Начело тајности које прописује да се посебним техникама штити тајног гласања
   1995. Начело слободе које прописује да гласач мора да гласа по сопственој вољи
   1996. Начело јавности које се везује за изборни процес и за пребројавање гласова
   1997. Начело одговорности које прописује одговорност изабраних представника према бирачима
   • принцип овог документа из Копенхагена се дефинише као принцип према коме је воља народа основ ауторитета власти, а да би воља била остварена потребно је да буду испуњени услови који су у документу наведени, нпр. слободни избори, опште и једнако право гласа свих пунолетних грађана, тајно гласање, словодна процедура гласања, тачно пребројавање гласова, званично објављивање резултата и сл...

6. Унутрашњи извори изборног права (устав, закони о изборима, подзаконски акти)

• Устав је највиши правни акт, па самим тим и један од најзначајнијих извора изборног права. Материја коју устави регулишу је углавном систематизована у различитим поглављима устава. У неким уставима систематизована је у посебном поглављау, али и оно не обухвата све уставне одредбе о изборима, већ се оне налазе и у другим поглављима, нпр. одредбе о активном и пасивном бирачком праву систематизују се у поглављу о људским правима.
• Одредбе о изборима највећим делом су груписане у поглављима о људским правима у којима се регулишу активно и пасивно бирачко право, парламентарна неподударност, право грађана да се удружују и политички организују итд... Међутим, свакако да се знатан број одредби о изборима систематизује у поглавље о организацији власти, нпр. број посланичких места, начин избора посланика у парламент, дужина трајања мандата... Такође, понекад и друга поглавља садрже поједине одредбе, нпр. поглавље о локалним органима власти, поглавље о држаљанству итд...
• Постоје разлике у уставима са обзиром на садржај уставне материје и обим којим устав регулише изборе. Свакако да и поред тих разлика постоје нека основна питања која су регулисана уставом:

1. Активно и пасивно бирачко право

• У вези са активним бирачким правом уставну материју најчешће чине: субјекти бирачког права, услови под којима се стиче и губи, начин остваривања, карактер и својства бирачког права и сл...
• У вези са пасивним бирачким правом уставну материју најчешће чине: посланичка способност, услове за стицање (године, држаљанство, настањивање...), ограничења која се односе на парламентарну неподударност која се регулише у уставу и тд...

2. Мандат чланова представничког тела

• број посланичких места у парламенту, дужина трајања мандата (разлози за скраћивање и продужење), карактер мандата, верификација мандата и одлучивање о имунитетима, престанак мандата итд...

3. Расписивање избора

• моменат расписивања избора, орган надлежан да одлучи о расписивању, посебна правила када је мандат посланика био краћи или продужен...

4. Формирање изборних јединица

• број бирача који чине изборну јединицу, принцип на ком се утврђује број посланичких места сразмерно величини изборне јединице

5. Бирачки спискови

• начин вођења бирачког списка, време у ком се морају иновирати, посебан поступак по коме се доноси закон о бирачким списковима

6. Органи за спровођење избора

• органи надлежни за спровођење избора, састав тих органа, повластице које уживају како би осигурали непристрасан рад тих органа

7. Учешће политичких партија у изборима

• учешће политичких партија у изборима, правила којих се морају придржавати, заступљеност политичких партија у органима за спровођење избора...

8. Контрола избора

• право политичких партија да контролишу изборни поступак, органе који су надлежни да одлучују о изборним споровима, контролу верификације посланичких мандата...
• Можемо закључити да устав регулише само основне и најзначајније институте материјалног и процесног изборног права, а целину изборне материје регулише изборно законодавство.

7. Развој изборног права – општи поглед

• О изборима и изборном праву о ком говоримо данас, можемо причати тек са настанком грађанског друштва и модерне државе. Власт своју легитимност изводи из пристанка грађана да јој буду подвргнути и да поштују правила која је успоставила. Законодавна власт је најзначајнија, јер доноси законе и регулише односе у политичкој заједници. Њен састав бирају грађани на изборима користећи се својим бирачким правом. Да би грађани поштовали законе које ће доносити, закон мора почивати на општој вољи, а сви грађани имају право да учествују лично или преко својих представника у његовом доношењу.
• Законодавно тело стиче демократску легитимацију чином избора, а сами грађани изражавају спремност да поштују право које ствара. Начело самосталности и право гласа су за Канта основне одреднице положаја члана политичке заједнице као сазаконодавца или грађанина државе.
• Ови принципи су изнети у великим декларацијама о слободама и правима грађана, посебно у Декларацији права човека и грађанина из 1789. год. Водећи се овом декларацијом, већ Монтањарски устав 1793. год. гарантује право гласа свим лицима рођеним и настањеним у Француској, а под одређеним условима чак и странцима. Међутим, само прокламовање права и принципа није довољна гаранција да ће њихова примена бити осигурана. Било је потребно да протекне скоро два века да би ово право од огрнаниченог и неједнаког бирачког права, посредног избора и јавног гласања, изменило своју природу и садржај и постало опште, једнако и непосредно право грађана које они остварују тајним гласањем.
• Развојни пут који је прешло бирачко право, прати и развој демократије. Свакако да је развој бирачког права у појединим земљама текао различито. У неким државама развој је изразито динамичан и није се одвијао праволинијски, а пример за то нам је историја изборних борби у Француској. Постоје и земље у којима је развој текао праволинијски и поступно, јер је у њима извршено неколико реформи изборног законодавства. Постепено је проширен садржај бирачког права, нпр. САД и Енглеска.
• Иако имамо различиту динамику и специфичности развоја изборног права, постоје неке опште и заједничке карактеристике. Развој изборног права можемо приказати у четири основне етапе:
• Прва етапа обухвата период прве половине XIX века, у коме започиње развој изборног права од ограниченог ка општем праву гласа, од неједнаког бирачког права до принципа један човек, један глас, од јавног до тајног гласања, од посредних до непосредних избора
• Друга етапа обухвата период друге половине XIX века где нам се јављају промене изборног система, где ће већински бити замењен пропорционалним системом
• Трећа етапа обухвата прву половину XX века, где нам се јавља борба за бирачко право жена
• Четврта етапа обухвата другу половину XX века, где нам се јављају нови институти бирачког права, а нарочито институт посебних мера, тј. афирмативна акција за постизање једнаких могућности за учешће у изборима и репрезентовање мањина

8. Развој изборног права – од ограниченог права гласа до општег и неједнаког бирачког права

• Бирачко право се појављује у облику ограниченог бирачког права, што би значило да га не уживају сви грађани, јер постоје услове које морају испунити. Ограничење бирачког права дискриминише грађане са обзиром на неко њихово лично својство (пол, раса, боја коже...), имовински или друштвени статус. Основни облик ограничења били су услови, тј. цензуси.

1. Имовински цензус, а постојали су различити облици: а) Поседовање непокретности

• пре свега бирачко право је припадало онима који су имали непокретност у својини, тј. земљишни посед. Овај тип цензуса задржава се у изборном законодавству Енглеске све до изборне реформе 1918. год., а до тада бирачи који су испуњавали овај услов, имали су право да гласају не само у месту пребивалишта, него и у местима у којима су поседовали непокретности б) Порески цензус
• овај цензус је представља вид допуне за цензус поседовања непокретности, јер су бирачко право стицали грађани који су плаћали одређену суму пореза, јер је плаћање те суме изражавало имовински статус грађана. Тако да можемо рећи, да су спискови пореских обавезника били први бирачки спискови и овај тип цензуса се најдуже задржава, али постепеном се порез смањује, а бирачко право шири

2. Домицилни цензус

• подразумева да су грађани морали бити настањени одређен временски период да би остварили право гласа, али свакако да овај услов није остварио велики број становништва, јер су били принуђени да мењају место становања због потраге за послом
• у изборном законодавству федералних јединица у САД овај цензус је садржан и траје од шест месеци до две године

3. Образовни цензус

• имао је више облика, нпр. да лице зна писати и читати, али некада су се захтевали и одређени степени образовања, нпр. за стицање пасивног бирачког права
• свакако да нам се овај тип цензуса постоји и данас, нпр. Венецуела

4. Свакако да постоје и други цензуси: боја коже, расна припадност, порекло, религијска припадност...
5. Развој изборног права – од општег неједнаког права гласа до општег и једнаког бирачког права

• Како су се смањивали услови за стицање бирачког права, тако је и текао процес успостављања неједнаког бирачког права, а разулатат нам је успостављање општег и неједнаког бирачког права. Сви грађани под једнаким условима стичу бирачко право, јер су законски услови постављени тако да их може испунити свако, али сви бирачи немају исти број гласова или је вредност гласова била различита.
• Опште неједнако бирачко право појављивало се у развоју изборног права и изборној пракси у више различитих облика. Међутим, два су нам посебно карактеристична:

1. Класно бирачко право нам се јавља у Пруској и у изборном систему Аустрије
2. Умножен глас подразумева да поједини бирачи имају више гласова, а тај број се додељује на основу личних вредности бирача. Свакако да бирачи који имају умножени глас гласају на истим бирачким местима и заједно са онима који немају. Принцип овог система је да нису сви бирачи исте интелектуалне и моралне вредности и да одабраној мањини треба појачати бирачко право

• Интернационализација биралког права жена карактерише другу половину XX века, јер на бирачко право жена нарочито утичу акти међународног права, донети после Другог светског рата:
  1. У оквиру система међународно-правних гаранција људских права који је успостављен и развија се под окриљем ОУН, донето је неколико докумената којима се женама гарантује опште бирачко право
  2. Општом декларацијом о правима човека загарантовано је право појединца да учествује у управљању јавним пословима своје земље непосредно или преко изабраних представника, а у вези са овим правом посебно је регулисана и забрана дискриминације и утврђено је начело свеопштег поштовања и уважавања људских права, као и основних слобода без обзира на расу, пол, језик или веру
  3. У оквиру регионалних система значајни су нам:
     • Европска конвенција о људским правима 1950. год.
     • Завршни документ са заседања ОЕБСа, нарочито завршни документ усвојен у Копенхагену 1990. год.
• Интернационализација људских права утицала је на унутрашње право низа држава, што доприноси повећању броја држава које женама гарантују бирачко право.
  12. Политика једнаких могућности
• Свакако да равој изборног права у другој половини XX века обележава настанак новог института, а то је политика једнаких могућности и институт посебних мера за репрезентовање националних мањина (позитивна дискриминација), а њихов циљ је да отклоне дискриминацију у којој се могу пронаћи мањинске групе.
• Применом овог института осигуравају се услови да у парламенту буду и мањинске заједнице. Облици у којима се јавља позитивна дискриминација су различити, нпр. посебне изборне квоте, унапред резервисан одређен број посланичких места, посебне изборне јединице, посебан облик кандидатских листа итд... Овај институт свакако проналази посебан значај код држава које имају мултиетнички састав становништва.
  13. Изборно право
• Изборно право је једно од политичких и основних права грађана. Основна права су права која припадају сфери словоде, те су зајемчена и заштићена правом, а њихов садржај уређен уставом. Изборно право грађана гарантују прве декларације о слободама и правима грађана, које гарантују ово право као право грађана да конституишу политичку заједницу у циљу заштите својих слобода и права, као и право грађана да учествују лично или преко изабраних представника у доношењу закона. Касније, ово право постаје уставно право и гарантују га први устави. Савремени устави, бирачко право гарантују као опште, једнако, непосредно и тајно.
• Изборно право гарантују и акти међународног права, поготово Међународни пакт о грађанским и политичким правима, јер он искључује било какву дискриминацију грађана у остваривању бирачког права, као и било каква неумесна ограничења у његовом стицању. Грађани ова права могу остварити непосредно или посредно, преко својих изабраних представника.
• Међународне конвенције ближе одређују садржај изборних права, као и њихова битна својства. Међу правима која су посебно гарантована су: активно и пасивно бирачко право, право на периодичне изборе, право на поштене изборе, право надгледања и посматрања избора итд...
• Изборно право је сложено право и чини га више посебних права: активно и пасивно бирачко право, право кандидовања, право на упис у евиденцију бирача, право гласа, право на информисање о изборима, право контроле избора и право на заштиту изборних права.

14. Правна природа активног бирачког права

• Постављају се два питања, да ли је активно бирачко право основно субјективно право грађана или је то јавна функција коју грађани обављају бирајући представничка тела. Можемо рећи, да је ово право истовремено и субјективно право и јавна функција.
• Активно бирачко право као субјективно право:
• присталице овог схватања полазе од начела народне суверености и природних права грађана, јер сматрају да чим народ себи да представнике, он више није слободан. Сваки појединац је носилац дела суверенитета, те је сама суштина једнакости да сваки грађанин буде једнак део суверености
• сваки грађанин треба да ужива активно бирачко право, а то право му нико не може одузети, јер се стиче рођењем, те због тога држава мора сваком грађанину признати бирачко право, а његово стицање не може условљавати додатним условима
• свакако да међу присталицама овог схватања постоје разлике, јер првенствено се прави разлика код тога да ли се активно бирачко право сматра као субјективно приватно или субјективно јавно право. Из ових разлика произлазе одређене последице, пре свега тип мандата и обавезност остваривања активног бирачког права:

1. Активно бирачко право као субјективно приватно право подразумева да за своју последицу има везани мандат и право бирача да опозову изабраног представника. Грађани немају обавезу да се користе овим правом, а свакако да задржава ово право и после избора, јер је представник обавезан упутствима бирача, те посланик представља спојеврсног пуномоћника бирачима који су га изабрали
2. Активно бирачко право као субјективно јавно право подразумева да за своју последицу има слободан мандат и обавезу вршења овог права. Што би значило да уколико грађани не врше ово право, могу бити санкционисани

• Активно бирачко право као јавна функција:
• присталице овог схватања сматрају да сувереност припада нацији, а не појединцу, док је право парламента само поверено, пренесено право и то од стране нације, можемо закључити да је право нације изворно, јер бирач представља одређену индивидуу и он није чист бирач, јер када би то био, не би имао мотива да врши своје право. Можемо рећи, да оно што је представљено у парламенту, то је нација
• свакако да држава има потребу да уреди односе у заједници, а она то чини доношењем закона и формира органе који ће доносити законе. Бирачи имају могућност да стварају те државне органе, а последице овог схватања су обавезност гласања и слободни мандат
• активно бирачко право је законско, а не природно право грађана, јер оно представља функцију која је успостављена уставом у циљу изражавања националне воље. Због тога је законодавац овлашћен да пропише ко су субјекти којима припада субјективно право на вршење службе и под којим условима они стичу бирачко право. Може одредити и облик у коме се право остварује, тј. посредно или непосредно, као и начин његовог вршења, тј. обавезно или факултативно. Међутим, битно је да се напомене да ово право могу имати само држављани
• Активно бирачко право као субјективно право и као јавна функција
• ово схватање настоји да споји два теоријска става о активном бирачком праву. Активно бирачко право је једно од субјективних права бирача, али учествујући у изборима, бирач остварује одређену јавну функцију
• можемо рећи да активно бирачко право спада у ред основних субјективних права, а за то имамо два аргумента, а то је да грађани имају интерес да учествују у изборима и тако врше јавни посао, као и њихово право да им буде признат и познат положај државних службеника. Свакако да бирачко право није субјективно приватно право грађана, јер је то право које је загарантовано у државном интересу, а сваки покушај бирача да из бирачке службе извуче личну корист кажњава се као бирачка корупција
• утицај овако схваћеног активног бирачког права на изворно право и изборни систем огледају се у уставном гарантовању и заштити активног бирачког права, као субјективног и основног политичког права грађана, факултативност гласања и слободном мандату изабраних представника. Међутим, ова својства се гарантују и актима међународног правa

16. Садржај и природа пасивног бирачког права

• Пасивно бирачко право представља право грађанина да буде биран и оно је основ једнаких правних могућности за вршење јавних служби и учешће у обављању јавних послова. У великом броју правних система, оно се гарантује као субјективно право грађана да буду бирани. Ово право је само једно међу неколико права грађана да без дискриминације и неумесних ограничења учествује у вођењу јавних послова, непосредно или преко изабраних представника.
• Садржај овог права простире се на једнаке услове и могућности да се буде изабран, те ово право садржински можемо повезати са пасивним правом кандидовања. У овом смислу, пасивно бирачко право представља гаранцију једнаких услова за стицање пасивног права кандидовања и гаранцију једнаких услова под којима номиновани кандидати улазе у изборну утакмицу која пружа једнаке могућности за њихов избор. Ово право није утуживо, међутим право на једнаке услове кандидовања и једнаке услове за избор номинованих кандидата јесу. Избор кандидата је препуштен гласачима.
• Садржај пасивног бирачког права обухвата:

1. Право на једнаке услове стицања посланичке способности – ово право подразумева да сваки грађанин може номинован за кандидата под једнаким условима и без дискриминације. У великом броју правних система, услови за стицање активног и пасивног бирачког права су изједначени. Међутим, то не значи да грађани обавезно стичу оба права под истим условима
2. Право да под једнаким условима буде номинован за кандидата

• Уколико грађанин испуни услове за стицање посланичке спосоности, још је далеко од тога да оствари своје право да буде биран. Номинација представља предуслов остваривања пасивног бирачког права, али иако су испуњени услови за номинацију, тешко је замислити да би грађанин могао бити номинован на листи кандидата коју истиче политичка странка, уколико није њен члан. Чланство у политичкој странци није законски или уставом прописан услов, а то би значило да грађани самостално одлучују о томе да ли ће ступити у неку политичку странку или не. Постоји схватање да где год да је бирачко право дато народу, јавиле су се политичке странке. Оне управљају изборима, јер оне номинују кандидате, али господаре и парламентом, јер нема скоро ни једног члана који није изабран као кандидат своје странке.

3. Право грађана да под једнаким условима са другим кандидатима и без дискриминације по било ком основу, о његовој кандидатури одлуче бирачи – ово право подразумева једнакост изборних услова, једнаке услове изборне утакмице и изборне борбе међу номинованим кандидатима
4. Право на задржавање и несметано уживање мандата – ово право се тиче у постизборном периоду, а оно гарантује заштиту од самовољног одузимања мандата, али не искључује могућност престанка мандата. Мандат посланика може преписати под условима који су прописани законом или уставом. Свакако да постоји випе схватања око тога када мандат посланика престаје. Пре свега, верује се да мандат престаје када посланик напусти политичку странку или му из неког другог разлога престане чланство у политичкој странци на чијој листи је био кандидован и изабран, а ово за резултат има исте последице као и да је изгубио неко од уставних или законских услова за стицање пасивног бирачког права. Друго схватање је да је мандат посланика слободан, а да посланик гласа према сопственим уверењима. Ово нам је нарочито заступљено у земљама са пропорционалним изборним системом, јер устави забрањују везани мандат. Ово право нам се гарантује материјалним и процесним имунитетом, али и институтом слободног посланичког мандата
5. Право на заштиту пасивног бирачког права – овим правом се могу користити кандидати и предлагачи кандидата. Међутим, ова заштита неће бити делотворна уколико би се у спору о праву нашли на супротним странама кандидат и политичка странка која га је кандидовала

17. Субјекти пасивног бирачког права

• Субјекти пасивног бирачког права су грађани који испуне услове за стицање бирачке способности. Правимо разлику између две групе изборних система:

1. Прву групу чине изборни системи у којима се активно и пасивно бирачко право стичу под истим условима, нпр. држаљанство, пунолетство и пословна способност, а ови услови прописани су уставом. Свакако да је углавном за стицање пасивног бирачког права потребно испунити још неки додатни услов, јер на страни која се кандидује не смеју постојати уставом и законом прописане препреке за обављање посланичке функције – институт посланичке неподударности
2. Другу групу чине изборни системи у којима су субјекти активног и пасивног бирачког права разликују по условима под којима се ова права стичу. За стицање пасивног бирачког права потребно је испуњење додатних услова или се постављају строжији услови у односу на услове за стицање активног бирачког права, нпр. писменост или одређен степен образовања, старосна граница, начин стицања држаљанства, домицилни цензус итд... а) Старосна граница за стицање пасивног бирачког права је виша од година са којима се стиче пунолетство, али ова граница варира у зависности од тога за који дом парламента је номинован кандидат, да ли се кандидат бира у представничке органе локалне, регионалне или централне власти б) Држаљанство подразумева да лице које га је стекло по начелу територијалности може бити кандидовано, нпр. у Мексику субјекти пасивног бирачког права могу бити само држављани који су држаљанство стекли рођењем в) Домицилни цензус подразумева да се од кандидата захтева да одређен временски период има пребивалиште у изборној јединици у којој је кандидован

• Парламентарна неподударност представља несагласност посланичке служве са другим јавним службама, а оно проистиче из начела поделе власти. Она се регулише уставом, али ретко законом. Парламентарна неподударност се односи на државне чиновнике, судије, припаднике полиције и војске итд... Свакако да круг субјеката чији круг делатности не може бити спојив са посланичким положајем може бити шири или ужи, као и што само дејство парламентарне неподударности може бити различито:

1. У првом случају, оно делује приликом самог кандидовања. То би значило да кандидат не може бити кандидован уколико постоји неки од основа парламентарне неподударности. Међутим, уколико грађанин жели да прихвати кандидатуру за посланика, он може напустити положај на коме се до тада налазио или може престати обављати дотадашњи посао
2. У другом случају, оно делује тек пошто се кандидат за посланика изабере. У овом случају сваки грађанин има право да буде кандидован и може користити своје пасивно бирачко право, под једнаким условима као и други, а тек уколико номинован кандидат буде изабран почиње дејство парламентарне неподударности. Уколико постоје разлози за неспојивост функција, изгубиће положај на коме се до тада налазио или престаје са обављањем своје дотадашње функције, службе, посла или професије

• у пракси се најчешће јавља решење из другог случаја, те он за време посланичког мандата не може обављати неку другу јавну функцију, професију или чиновничку служву, али престанком мандата он се враћа ранијем позиву

19. Правна природа и начин остваривања права кандидовања

• Субјекти којима припадају поједина права кандидовања су различити тако је и приррода појединих права различита. Постоји низ права која су по својој природи индивидуална у општа, тј. то су права која бирачи остварују непосредно и лично, нпр. пасивно бирачко право, право да подрже номинацију кандидата или кандидатску листу и тд... Свакако да постоје права која су по својој природи само индивидуална, тј. припадају појединцу, нпр. право да се прихвати или одбије кандидатура, право на одустанак од кандидатуре итд... Имамо и права која припадају групи колективних права, што би значило да их појединац не може користити самостално, већ само заједно са другима, нпр. право подношења предлога кандидатуре, право предлагања кандидатске листе и сл... Међу овим правима, најзначајније нам је право предлагања кандидата или кандидатских листа и ово право је право политичких странка, удружења грађана или самих грађана. Свакако да постоје законом прописани услови који је минималан број бирача који својим потписима морају подржати кандидатуру да би она била пуноважна.
• Посебна пажња се посвећује начину на које ср право предлагања кандидата остварује:

1. Појединачно кандидовање је карактеристично за већинске изборне системе, а одлика овог начина је да се у свакој изборној јединици бира један посланик. Свака политичка странка или група грађана има право да предложи једног кандидата, а изборна утакмица се води међу кандидатима. Законом или прописима о изборима регулисана су бројна питања, нпр. ко има право да предлаже кандидата, услови под којима се ово право може користити, начин подношења кандидатуре, рок до ког се може поднети кандидатура... Овај начин омогућава бирачима да гласају за личност кандидата, јер бирач не мора нужно гласати за политичку странку, али то не значи да нема ту могућност. Сама веза између бирача и кандидата остаје и након избора, а основни недостатак овог модела је начело већине. Временом се сужава могућност избора, те гласачи имају две могућности, апстиненцију или тактичко гласање. Ни једно ни друго нису израз стварне воље
2. Кандидовање по листама одликује пропорционалне изборне системе и примењује се у вишемандатним изборним јединицама. У изборној јединици се бира више посланика, а критеријум освајања мандата је сразмеран освојеном броју гласова. Право предлагања имају политичке странке, група грађана и неки други субјекти, нпр. удружења. Правила о кандидовању регулишу закони, прописи о изборима и нпр. статути. Закон и други прописи о изборима регулишу материјална и процесна права кандидовања:

• субјекти који имају право да предлажу кандидатске листе
• тип кандидатске листе
• обавезни елементи кандидатске листе
• пратећа документација да би предлог био пуноважан
• рок до ког се могу поднети предлози
• органи надлежни за решавање изборних спорова итд...
• Закон оставља могућност да предлагачи кандидатских листа својим актима самостално регулишу номинацију кандидата, а закон прописује услове који морају бити испуњени да би кандидатска листа била прихваћена:
• прописивање типа кандидатске листе (затворена и строго структуирана и слабоструктуирана кандидатска листа)
• утврђивање најмањег броја кандидата који се мора истаћи на кандидатској листи
• регулисање начина гласања
• примена института посебних мера за одређене категорије кандидата (афирмативна акција)
• Заједничке одлике права кандидовања које се остварује преко кандидатских листа су:
• кандидатске листе предлажу политичке странке или грађани. Станка то може учинити самостални или у коалицији са другим странкама, а на листи се пре свега наводи предлагач, а тек онда имена кандидата
• кандидатска листа мора имати назив, а он завиди од тога ко је предлагач, нпр. наводи се име политичке странке
• уколико грађани предлажу кандидатску листу они право кандидовања могу остварити само као колективно право, те кандидатску листу мора подражи законом прописан минималан број бирача
• кандидати истакнути на листама морају испуњавати законом прописане услове за номинацију
• носилац кандидатске листе је дужан да уз предлог листе достави и потребну пратећу документацију

• Свакако да се кандидатске листе разликују:
  1. Комбинација затворених кандидатских листа и гласање у коме бирачу стоји на располагању само један глас, а ово би значило да се бирач може одлучити само за једну листу
  2. Слободан тип кандидатских листа омогућава гласачу да гласа за кандидате са различитих листа или да самостално састави своју. Овде нам се јавља услов да бирачка популација буде образована, барем писмена како би могли бити задовољени захтеви везани за правила гласања, а њима такође мора бити позната и техника гласања
     20. Типови кандидатских листа
• Кандидатске листе могу бити различите:
  1. Затворене кандидатске листе са правом једног гласа
     • овакве листе се срећу и под другим називима, нпр. круте листе, везане листе, блокиране листе и сл..., а основна својства су:
       • кандидатску листу слободно и самостално саставља предлагач листе, а бирачи немају могућност да непосредно утичу на њен састав
       • редослед кандидата је одређен од странке предлагача, а начин на који се то чини регулишу акти политичке странке
       • редослед кандидата обавезује предлагача листе при расподели мандата додељених кандидатској листи
       • бирач располаже једним гласом и може га доделити једној кандидатској листи
  2. Невезана кандидатска листа
     • овај тип допушта бирачу да прави измене унутар листе мењајући редослед кандидата на листи, а ово се постиже различитим техникама гласања. Међутим, бирач на листу не може додати новог кандидата, нити може неког уклонити
  3. Флексибилна кандидатска листа
     • овај тип обухвата два модела, први тип омогућава бирачу да измени редослед на листи, а други тип омогућава бирачу да самостално дописује имена нових кандидата на листу. Први тип се назива отвореном, а други флексибилном кандидатском листом
  4. Слободна кандидатска листа
     • овај тип у суштини препушта бирачу састављање кандидатске листе. Он може саставити своју листу расподељујући своје гласове на кандидате са различитих кандидационих листа
• Заједничка карактеристика која повезује невезане, слободне и флексибилне кандидатске листе огледа се у томе што различитим техникама гласања пружа могућност бирачима да гласају како за кандидатску листу политичке странке, тако и за саме кандидате. Поменути типови, ублажавају или отклањају недостатке затворених кандидатских листа и гласања једним гласом које бирачу не остављају могућност да гласа за личност кандидата